Nedavno jedan gospodin odluči da mi u povjerenju kaže da píše pjesme. I poče da sriče nekakav poetski uredak. Pun nade upita: “Ha, šta kažeš?” “Jeb'o to. Nego, guzi l’ se?” odgovorim. Bezbeli da je bio ljut, Ali smorova se možeš otarasiti samo grubom zajebancijom.
Hoću nešto drugo rijet. Ne podnosim formalnu komunikaciju. Kako si, šta ima, jesi li dobro. Muka mi je od fraza, i stotinu puta ponovljenih basni i doskočica. Ako nemaš ništa novo reći, ako nemaš novu riječničku ili rečeničku konfiguraciju, dosadan si.
Siromašan duh je kao poderan džemper. Koji će ti kurac.
Mene je nervirala ta formalna komunikacija, te seljacke doskocice, stalno jedno te isto ali je nisam mogao izbjeci. Zato sam poludio (ne bas bukvalno ali …) i po onoj staroj: Ako ih ne mozes pobijediti onda im se pridruzi 😀 ali sam jos i napredovo u tome, i kao sto vidis pisem postove ono nema tu neke velike mudrosti. Dobar ti je post. Inace bih volio da ti pises postove bogatije rijecima. Kod tebe je ono koja recenica i to je to, a imam osjecaj da bi tvoji duzi postovi mogli biti bas zanimljivi. Osim toga gotovo nista o tebi ne znamo, cak ni gdje zivis, haman nista ono nesto licno da pricas.
Meni je zanimljivije kako fakiri mogu ležeti na ekserima
Ahmed Bosnić je pisao o tome u časopisu Arka. Objasnio sve ali, zaboravila sam. Drago mi je što sam od pomoći.
Ima da se naspavam ko pošten fakir